ћирилица срп-ћир latinica srp-lat

Лик и дело Јосифа Панчића

Јосиф Панчић је рођен 17. априла 1814. у месту Угрина у Републици Хрватској. Школовао се у Ријеци, Загребу где завршава високу школу Региа Ацадемица Сциентиарум и Пешти на Медицинском факултету. На студијама медицине Панчић се одлучио да свој живот жели да посвети биљкама. У Пешти, у времену када је Панчић студирао ботанику је предавао далеко познати професор Шадлер, чијим предавањима је Јосиф Панчић био одушевљен и због кога је пожелео да постане ботаничар. Панчић о курсу наводи следеће: „И од првог ботаничког курса заволим ботанику и реших се за ботаничара, те сам отпочео живо битанизирати и сакупљати биљке око Пеште и Будима..“. Завршна теза на Медицинском факултету је носила назив Таxологиа ботаница. Био је лекар, ботаничар, први професор јестаственице (ондашњи назив за природне науке) на Лицеју у Београду и први председник Српске краљевске академије.

У Србији је пре Панчића било познато свега око 200 биљних врста, које су путујући кроз Србију забележили мађарски природњак Фривалдски, аустријки геолог Ами Буе и немачки ботничар Гризебах. У својим најзначајнијим делима „Флора Кнежевине Србије“ и „Додатак флори Кнежевине Србије“ Панчић наводи 2422 врсте, што је око 68% укупног броја данас познатих врста у флори Србије (у Панчићево доба Србије је захватала око ½ данашње територије). Панчић је са својим учеником Савом Петровићем и италијанским ботаничарем Робертом Визијанијем, пронашао и описао 54 врсте биљака које до тада науци нису биле познате. Највеће Панчићево откриће, по чему је у широј јавности и највише познат је оморика (Пицеа оморика), терцијерни реликт и ендемит који природно расте само на планини Тари и у кањонима у сливу реке Дрине.

Поред ботанике, Панчић се као прави природњак није бавио само биљкама. Свестан чињенице да је природа један усклађен и веома сложен систем, знао је да посматра интегрално и аналитички. Написао је неколико радова о рибама, водоземцима, птицама и сисарима. Поред флоре и фауне, прикупљао је и изучавао фосиле, стене и минерале.

Као велики путник и истраживач обишао је целу тадашњу Србију, али од свих места највише је заволео Копаоник који је дочарао следећим речима: „Допусите ми да се овом приликом послужим лепом особином човечијег духа и да вас одведем у један прекрасан крај од Србије, у коме сам се често и радо бавио, да му проучим природу, у коме сам сваки пут находио штогод ново да видим или чему да се дивим, који нисам никад остављао, а да не бих пожелео да се још једном тамо навнем, а то је – Копаоник и његово подгорје.“

Проф. др Јосиф Панчић је сахрањен у ковчегу од оморике, а његови посмртни остаци су 63 године након његове смрти пренети у маузолеј на Копаонику на Панчићевом врху. На маузолеју је исклесана Панчићева порука српској омладини: „Да ће тек темељним упознавањем и проучавањем природе наше земље показати колико воли и поштује своју отаџбину“.

Ramonda serbica – српска рамонда, цвет феникс

Ендемична биљка централног Балкана из породице Геснериацеае. Биљку је Јосиф Панчић открио 1874. године у околини Ниша. Рамонда сербица је остатак суптропске флоре Европе и Медитерана, највероватније афричког порекла. Врло је слична врсти Рамонда натхалиае и сматра се да од ње одвојила полиплоидијом током терцијара у самосталну врсту. Ову биљку карактерише анабиоза (неповољни периоди се преживљавају у латентом стању, а при повољним приликама оживљавају).

Picea omorika - панчићева оморика

Ендемична и реликтна врста у подручју Подриња, западне Србије и источне Босне. Јосиф Панчић ју је открио на планини Тари 1875. године, код села Заовине и Растишта. Оморика је живи фосил, потиче из Терцијара. Биљка се спушта до око 400м надморске висине, а пење се до 1700м. Расте обично на кречњаку и серпентину. Панчићва оморика сродне врсте има на подручју источне Азије, северне Азије и Европе.


Аутор: Јелена Гаврилов